Radna prava nisu privilegija

Na Kosovu, mnogi mladi ljudi ne traže poslove iz snova – već poslove sa dostojanstvom. Pre nekog vremena, tokom mog rada sa mladima u regionu Mitrovice, jednostavan razgovor mi je ostao u sećanju. Mlada, visoko motivisana diplomirana studentkinja mi je rekla da je mesecima radila bez ugovora, bez zdravstvenog osiguranja i za minimalnu platu koja jedva pokriva osnovne troškove. Nije tražila usluge ili privilegije, tražila je samo dostojanstvo na poslu i sigurnost za budućnost.

Ovo nije izolovan slučaj, već svakodnevna realnost za mnoge mlade ljude, žene i osobe sa invaliditetom na Kosovu.

Radna prava su osnovna ljudska prava i čine osnovu pravednog i funkcionalnog društva. Međutim, za mnoge građane regiona Mitrovice i šire, ova prava ostaju više na papiru nego u praksi. Zakoni postoje, institucije su uspostavljene, ali jaz između pravnih normi i stvarnosti na terenu i dalje je dubok. Ovaj autorski članak ima za cilj da osvetli stvarne izazove sa kojima se suočavaju marginalizovane grupe na tržištu rada i da podstakne razmišljanje i konkretne akcije institucija, poslodavaca i društva u celini.

Tržište rada i postojeće nejednakosti

Kosovo se i dalje suočava sa visokim nivoom nezaposlenosti, posebno među mladima, što se sve više odražava u njihovim migracijama. Za mnoge od njih, ulazak na tržište rada prati nesigurni oblici zaposlenja: rad bez ugovora, dugo radno vreme i otvoreno kršenje osnovnih prava. Umesto da posao bude izvor stabilnosti i ličnog razvoja, on često postaje izvor nesigurnosti i stresa.

Situacija je još komplikovanija za žene i osobe sa invaliditetom, koje se suočavaju sa višestrukom diskriminacijom. Žene se suočavaju sa strukturnim preprekama, od procesa zapošljavanja do napredovanja u karijeri, suočavaju se sa nižim platama, nedostatkom sigurnosti posla i društvenim pritiscima koji ograničavaju njihovo puno učešće na tržištu rada. U međuvremenu, osobe sa invaliditetom i dalje su isključene zbog nedostatka fizičkog pristupa, nedostatka smeštaja na radnom mestu i predrasuda koje ih vide više kao teret nego kao potencijal.

Ove nejednakosti ne samo da štete pogođenim pojedincima, već i osiromašuju društvo u celini, trošeći energiju, kreativnost i ljudski kapital koji bi mogli doprineti ekonomskom i društvenom razvoju zemlje.

Iskustvo sa terena

Tokom svog profesionalnog angažmana, imao sam priliku da upoznam mnogo mladih ljudi koji se nalaze na raskrsnici između nade i razočaranja. Mnogi od njih su spremni da doprinesu, uče i rade posvećeno, ali se suočavaju sa sistemom koji ih ne podržava i ne štiti dovoljno.

Značajan slučaj je situacija mlade devojke koja radi u privatnom sektoru bez ugovora o radu. Strah od gubitka posla je tera da ćuti čak i kada su joj prava otvoreno krše. Čak i danas, ona nastavlja da radi bez potpisanog ugovora; iako joj se porezi plaćaju, nije informisana o pravima koja joj zakonom pripadaju i nema sigurnost za svoju profesionalnu budućnost. Čak i za godišnji odmor koji joj je zagarantovan zakonom, mora da čeka nedeljama da ga dobije, prinuđena da daje obrazloženja zašto joj je odsustvo potrebno.

Takođe sam poznavao osobe sa invaliditetom koje, uprkos svojim kvalifikacijama i spremnosti za rad, nikada nisu bile pozvane na razgovor za posao. Ovo tiho isključivanje ih drži van tržišta rada i uskraćuje im pravo na ekonomsku nezavisnost i lično dostojanstvo.

Ove priče nisu izuzeci, već dokaz sistema koji još uvek ne tretira radna prava kao pravi prioritet i koji ne uspeva da stvori efikasne mehanizme za zaštitu najranjivijih grupa.

Zakon o radu i jaz u stvarnosti

Kršenje radnih prava ne dešava se slučajno. Ono je rezultat kombinacije faktora, uključujući slabu primenu zakona, nedostatak efikasnih inspekcija, nizak nivo informisanja radnika i nedostatak saradnje između institucija.

Zakon o radu na Kosovu jasno definiše prava i obaveze poslodavaca i zaposlenih, uključujući pravo na ugovor o radu, bezbedne uslove, redovno radno vreme, praznike i socijalnu zaštitu. Međutim, za mnoge građane, ove zakonske odredbe ostaju nepristupačne u praksi. Inspekcije rada su često nedovoljne ili formalne, ne uspevajući da zaista zaštite najranjivije radnike. Kada se zakon ne primenjuje dosledno, gubi svoju zaštitnu moć i postaje formalni dokument bez stvarnog uticaja.

Javne institucije imaju zakonsku odgovornost da obezbede sprovođenje Zakona o radu, ali bez javnog pritiska i aktivnog učešća civilnog društva, ovi mehanizmi ostaju slabi. S druge strane, privatni sektor se često fokusira na kratkoročni profit, zanemarujući minimalne standarde zapošljavanja i društvenu odgovornost koja bi trebalo da prati svaku ekonomsku aktivnost.

Civilno društvo igra ključnu ulogu u podizanju glasa onih koji se ne čuju i u promociji međusektorskog dijaloga. Nevladine organizacije doprinose podizanju javne svesti i osnažuju građane da zahtevaju svoja prava, ali ovu posvećenost moraju snažno podržati i institucije i preduzeća.

Praktični put ka poboljšanju

Poboljšanje stanja radnih prava zahteva konkretne, koordinisane i dugoročne akcije. Prvo, neophodno je ojačati mehanizme nadzora i inspekcije rada, kako Zakon o radu ne bi ostao samo formalni dokument. Radnici moraju biti bolje informisani o svojim pravima i osećati se bezbedno da prijave kršenja bez straha od odmazde. Ovo informisanje treba da počne u srednjoj školi.

Drugo, politike zapošljavanja moraju biti inkluzivnije, stvarajući konkretne podsticaje za zapošljavanje žena i osoba sa invaliditetom. Programi obuke i zapošljavanja za mlade treba da budu direktno povezani sa stvarnim potrebama tržišta rada i da budu praćeni dostojanstvenim uslovima rada.

Međutim, pored teških slučajeva koji i dalje dominiraju stvarnošću zapošljavanja, postoje i pozitivni primeri koji dokazuju da je promena moguća. Značajan slučaj je slučaj žene sa invaliditetom, koja je u početku bila na kratkoj praksi, a zatim je zaposlena na redovnom ugovoru. Danas je aktivna na svom radnom mestu i zadovoljna je doprinosom koji daje. Ovaj primer pokazuje da kada postoji volja i odgovornost, inkluzivno zapošljavanje je uspešno za sve strane.

Konačno, saradnja između javnih institucija, privatnog sektora i civilnog društva je neophodna za izgradnju kulture poštovanja radnih prava. Samo kroz ovu saradnju može se smanjiti stigma, povećati poverenje i stvoriti stvarne mogućnosti za socijalnu i ekonomsku inkluziju.

Poziv na akciju

Radna prava ne bi trebalo da budu luksuz ili privilegija za neke, već standard za sve. Mladi ljudi, žene i osobe sa invaliditetom zaslužuju jednake mogućnosti i dostojanstvene uslove rada, kako je predviđeno Zakonom o radu na Kosovu.

Vreme je da institucije deluju sa većom odlučnošću, da poslodavci preuzmu društvenu odgovornost i da građani ne ćute pred nepravdom. Jer radna prava nisu privilegije – ona su temelj pravednog društva.

„Ovaj članak se bavi nesigurnim zapošljavanjem na Kosovu kao dubokim pitanjem ljudskih prava, gledajući dalje od ekonomske dimenzije. Kroz konkretna iskustva sa terena u regionu Mitrovice, članak ističe kršenja osnovnih radnih prava, nedostatak ugovora, socijalnu nesigurnost i diskriminaciju koja posebno pogađa mlade ljude, žene i osobe sa invaliditetom.“

 

Ovaj članak je proizvedena u okviru projekta #HumanRightivism, koji sprovodi Fond za razvoj zajednice (CDF) uz podršku Švedske ambasade u Prištini.

Stavovi i tumačenja izraženi u ovom materijalu su stavovi autora i ne odražavaju nužno politiku ili zvanični stav SIDA-e ili Vlade Švedske.