Zašto ne govorimo o mentalnom zdravlju kao rezultat nesigurnog zaposlenja?

Na Kosovu i dalje govorimo o nezaposlenosti kroz brojke i statistike, ali veoma retko govorimo o nevidljivim posledicama koje ova situacija ostavlja utiske: uticaj nedostatka stabilnog zaposlenja i rada bez regularnih ugovora na mentalno zdravlje hiljada građana. Ovo je posebno očigledno u Mitrovici i okolnim područjima, gde se mladi ljudi, žene i osobe sa invaliditetom suočavaju sa neformalnim, nesigurnim i često zlostavljajućim tržištem rada.

Ali pored statistike, postoje priče koje govore više od bilo kog izveštaja. Jedna od njih je priča o mladoj ženi sa invaliditetom koja radi u jednoj od poslastičarnica u Mitrovačkom okrugu. Njena priča je odraz sumorne stvarnosti koju mnoge žene i marginalizovani radnici doživljavaju svakodnevno.

Tromesečni ugovor koji radnik nikada ne vidi

Ima troje dece. Radi skoro svaki dan, sa samo jednom nedeljom slobodnom tokom redovnih nedelja, dok tokom leta, kad se smatra sezonom i kompanija ima puno posla i pre praznika, nijedan dan nema slobodno. Njena plata je 350 evra. Ne uživa u plaćenom odmoru; svaki slobodan dan uzima samo bez plaćanja. Teško joj je da napravi pauzu čak i kada joj se dete razboli, čak i kada dođe do smrtnog slučaja u porodici, čak i kada deca slave rođendane ili imaju neku aktivnost u školi.

Iako je umorna i iscrpljena, ona nastavlja da radi. Ovaj posao je jedini način da izdržava svoju decu. I poput nje, postoji još oko 150 žena koje rade na sličnim mestima, pod istim uslovima.

Ali najšokantniji deo je bio kada sam je pitala zašto ne uzima slobodno dva dana nedeljno, kako je zagarantovano zakonom.

Ukratko me je pogledala i rekla: „Nemamo pravo.”

Pitala sam je za ugovor. Rekla mi je da ih svaka tri meseca zovu u kancelariju da ga potpišu, ali im nikada ne daju kopiju na koju imaju pravo. Oni ga samo potpišu i vrate se na posao. Ona nikada nije detaljno videla svoj ugovor. Nedostatak pristupa vašem ugovoru o radu jedno je od najjasnijih kršenja dostojanstva i osnovnih prava radnika.

Kada sam je pitala zašto to nisu prijavili, zaćutala je na trenutak. Onda je rekla:

„Niko se ne usuđuje. Čak i kada je inspekcija došla, bili su blizu fabričkih radnika. Nisu nas čak ni pitali. Neki su pokušali da reaguju, ali nisu uspeli, samo su izgubili posao. Potreban nam je posao da bismo preživeli.”

Za nju, i za mnoge druge žene u istoj situaciji, ova neizvesnost nije samo kršenje zakona, već svakodnevna anksioznost, stvarnost koja ih svakodnevno opterećuje, dok država ne uspeva da ih zaštiti.

Kada ekonomska neizvesnost postane kriza mentalnog zdravlja

Svaki dan za njega počinje istim pitanjem: „Hoću li i dalje raditi sutra?” Ova vrsta anksioznosti se ne meri ekonomskim pokazateljima. Ona se manifestuje na mnogo ozbiljnije načine: nesanica, emocionalna iscrpljenost, hronični stres, razdražljivost i napadi anksioznosti, depresija, osećaj nedostojnosti, stalni strah od gubitka jedinog posla koji ima.

Brojne studije međunarodnih organizacija kao što su Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i Međunarodna organizacija rada (MOR), kao i renomirani međunarodni univerziteti, pokazale su da nesigurnost posla direktno utiče na mentalno zdravlje. U nekim slučajevima, efekti su štetni kao potpuna nezaposlenost. Kada radnik svakodnevno živi sa nesigurnošću posla, telo i um su stavljeni u stalno stanje pripravnosti. Ovaj hronični stres, vremenom, pretvara se u trajnu anksioznost i depresiju.

Žene: dvostruki emocionalni i ekonomski teret

Žene poput nje suočavaju se sa dvostrukim pritiskom: s jedne strane da izdržavaju svoju decu, a sa druge strane da prihvate nepravedne uslove kako ne bi izgubile posao. Suočavaju se sa nesigurnošću plata, nedostatkom porodiljskog odsustva, nedostatkom godišnjeg odmora, strahom od otkaza u bilo kom trenutku bez propisanog postupka, nejednakim tretmanom, nedostatkom dugoročnih ugovora koji bi obezbedili solidnu dobrobit.

Ovo nisu samo kršenja zakona, već direktni udarci po mentalno zdravlje, stvarajući strah, umor i trajnu nesigurnost.

Psihološki pritisak da ne izgube posao je posebno visok za žene, jer nedostatak profesionalnog profilisanja, dovoljnih veština za tržište rada i mogućnosti za novi posao su mnogo ograničenije. Ova kombinacija faktora stvara stanje stalnog stresa, osećaj izolacije i ozbiljan uticaj na mentalno zdravlje, smanjujući njihov kvalitet života.

Tiha kriza mentalnog zdravlja na Kosovu, nesiguran rad je hronični stres, a ne „izbor”

U javnom diskursu se često kaže da je rad bez sigurnog ugovora „izbor između dva zla”. U stvari, to nije izbor, već obaveza koja proizilazi iz nedostatka alternativa, nedostatka institucionalne zaštite i nedostatka ekonomske sigurnosti. U Mitrovici, za mnoge mlade ljude to je „prvi korak”. Za mnoge žene to je „jedina opcija”. Za mnoge osobe sa invaliditetom to je „jedina šansa da ne budu zatvorene kod kuće”. Ali ova opcija dolazi sa cenom: njihovim mentalnim zdravljem. Rad bez ugovora stvara stalnu anksioznost. Anksioznost dovodi do pogoršanja fizičkog, emocionalnog i psihološkog stanja. Takvo stanje smanjuje energiju, motivaciju i blagostanje. Na fragmentiranom tržištu rada, gde su ugovori na 3 meseca i gde se svaki korak ka inspekciji ili prijavi vidi kao opasnost od gubitka posla, nesiguran rad nije izbor već spirala koja šteti blagostanju, mentalnom zdravlju i dostojanstvu radnika. Priča ove mlade žene nije izuzetak. Ona je simbol nacionalnog problema. I dok država i institucije ne pružaju pravu zaštitu, ove žene i njihove porodice ostaju izložene, iscrpljene i nemoćne.

Ako želimo da izgradimo pravedno i zdravo društvo, dostojanstven rad mora biti prioritet, a ne privilegija. Njena priča nas podseća da iza svakog statističkog broja koji pominje nezaposlenost stoji lice, porodica, život koji se svakodnevno bori za opstanak i dostojanstvo.

Kada radnici ne mogu da ispune svoje ugovore, kada se niko ne usuđuje da progovori i kada institucije ne reaguju, rad se transformiše iz izvora egzistencije u izvor stresa, izolacije i štete po mentalno zdravlje.

Ako Kosovo želi da izgradi pravedno i održivo društvo, moramo delovati sada. Ovo nije samo ekonomsko pitanje, to je kriza javnog zdravlja i kršenje ljudskih prava. Dok ne bude institucionalnog odgovora, žene Mitrovice će nastaviti da budu tamo, među testom i kolačima, iscrpljene, boreći se za opstanak i za svoje mentalno zdravlje.
“Ovaj članak se bavi prekarnim zaposlenjem ne samo kao ekonomskim problemom, već i kao direktnim kršenjem ljudskih prava, uključujući pravo na pristojan rad, pravo na zdravlje (uključujući mentalno zdravlje) i pravo na nediskriminaciju.“

 

Ovaj članak je proizvedena u okviru projekta #HumanRightivism, koji sprovodi Fond za razvoj zajednice (CDF) uz podršku Švedske ambasade u Prištini.

Stavovi i tumačenja izraženi u ovom materijalu su stavovi autora i ne odražavaju nužno politiku ili zvanični stav SIDA-e ili Vlade Švedske.