Izveštavanje u vreme nereda, džoker za mir ili sukob

Poslednjih godina, tenzije na severu Kosova su eskalirale, čineći ulogu novinarskog izveštavanja veoma značajnom u oblikovanju narativa o događajima.

Pošto je nacionalizam opijum za mase, novinarstvo mora biti njegova suprotnost – profesionalno i emancipovano u svom informativnom izveštavanju.

To je izazovno, što se pokazalo 24. septembra 2023. prilikom napada na Banjsku. Pored tenzija na terenu, nacionalistička retorika je izbila na društvenim mrežama i u albanskoj i u srpskoj etničkoj zajednici.

U takvoj situaciji, albanski i srpski novinari morali su da provere svaku vest, jer platforme društvenih medija poput TikToka predstavljaju direktan izazov tradicionalnom novinarstvu. Ove platforme često šire neproverene informacije – neku vrstu „novinarske anarhije“ u kojoj lažne vesti zasenjuju istinu.

Neprovereni izveštaji o broju stradalih su tog dana kružili društvenim mrežama bez ikakve potvrde kosovske policije ili KFOR-a, mirovnog mehanizma na Kosovu prema rezoluciji UN.

Nepotvrđene vesti samo su povećale tenziju u javnosti, dok su novinarima nedostajale verodostojne informacije o dešavanjima. Pojavile su se kritike na društvenim mrežama, postavljajući pitanje zašto novinari ne nazivaju napadače teroristima.

Uloga novinara nije da donosi presude, posebno tokom informativnog pomračenja, kada ni lokalne institucije ni međunarodna zajednica nisu dale konačne izjave – barem dok se događaji na terenu ne razreše.

Te večeri i ja sam, kao novinar, bio pod dvosmernim pritiskom: s jedne strane trebalo je proveriti sve informacije sa terena, što je bilo izuzetno teško zbog teške situacije, a s druge strane, trpeo sam pritisak mase i medija zbog toga što nisam sledio nacionalistički narativ.

Novinar koji se pridržava pravila profesije bira profesionalizam nad emocijama. Iako ljudi mogu pripadati sociološkim identitetima, uključujući etničke pripadnosti, novinarstvo snosi odgovornost da bude inkluzivno i da svima pruži tačne informacije.

Izuzimajući lažne vesti koje kruže na određenim veb-sajtovima i društvenim medijima, mejnstrim mediji su ostali tačni u svom izveštavanju tog dana.

Martovski nemiri i uloga javnih medija

U martu 2004. Radio Televizija Kosova (RTK) je izvestila o tvrdnjama nekoliko albanske dece iz severne Mitrovice, da su ih „jurili Srbi dok su se njihovi vršnjaci davili u reci“. Širom Kosova izbili su protesti koji su prerasli u nerede. Tragičan ishod: ubijeno je 19 ljudi, 11 Albanaca i 8 Srba.

Ovaj primer se i danas navodi kao pouka o tome kako novinari ne treba da izveštavaju, iako tek treba da se u potpunosti proveri da li je ovaj izveštaj jedini uzrok nereda. Da je RTK sledila standardne novinarske procedure, oni bi bar tražili izjave od policije, KFOR-a i drugih relevantnih organa.

Objavljivanje tvrdnji maloletnika bez dodatnih izvora – jedva četiri godine nakon krvavog etničkog sukoba – bilo je neprofesionalno. Ovo je model koji se mora odbaciti, uz prihvatanje suprotnog pristupa.

Neprofesionalno novinarstvo izazvalo je genocid u Ruandi

Ruanda, zemlja u istočnoj Africi sa populacijom od preko 14 miliona, priča sumornu priču o posledicama neprofesionalnog novinarstva. Pre trideset godina, 1994., na genocid su potaknuli pristrasni, nacionalistički vođeni mediji.

U Ruandi postoje dve glavne etničke grupe: većinski Hutu i ​​manjinski Tutsi. Etnička mržnja je bila duboko ukorenjena, podstaknuta režimom Juvenala Habijarimane, Hutu nacionaliste.

Nakon što je Habijarimana ubijen, tenzije su eksplodirale. Radio Televizija Libre des Mille Collines (RTLM), vladina propagandna kuća, nazvala je Tutsi manjinu „insektima“. Ovo nije bila samo metaforična retorika već plan – režim je sistematski slamao Tutsi manjinu i umerene Hutue kao da su „insekti“.

Najmanje 800.000 ljudi ubijeno je u ovom genocidu, koji se dogodio tokom samo 100 dana 1994. godine.

Kako treba da se izveštava u napetim situacijama?

Pre svega, odgovornost prema društvu. Kao novinar, predstavljate javni interes i u tom okviru morate da izveštavate za sve, bez razlike.

Ovo čini izvještavanje profesionalnog novinara informativnim za javnost, a ne analitičkim, osuđujućim ili optužujućim prema drugim etničkim grupama. Nacionalizam je isključiv, a novinarstvo mora biti inkluzivno.

Inkluzivnost zahteva profesionalizam – nijedna publikacija ne bi trebalo da se desi bez verodostojne provere informacija, posebno u složenim situacijama visoke napetosti.

Kada se informacija potvrdi, urednici tokom rasprave treba da utvrde njenu relevantnost. Postoji suštinska razlika između onoga što javnost želi da zna i onoga što treba da zna.

Ako su informacije relevantne, njihov jezik mora biti neutralan i standardan, izbegavajući bilo kakvu nacionalističku pristrasnost.

Vesti moraju biti jasno napisane da bi ih svi razumeli i niko pogrešno protumačio. Ovo odražava napor novinara da svojim radom služe miru.

Biti mirovni novinar nije lako, ali je neophodno. Mir i demokratija omogućavaju novinarstvo, a novinarstvo ih, zauzvrat, mora održati.